Početna » Kuda? » Na predstavu »

Poslednji rok

 
Poslednji rok
Na predstavu | dodato 17.02.2018.
Detalji

Premijera: 20.02.2018.

PISAC:
Valentin Rasputin

REŽIJA, SCENOGRAF, KOSTIMOGRAF, IZBOR MUZIKE:
Valerij Kirilov

 
 

Predstava je proizvod saradnje Beogradskog dramskog pozorišta sa Volkov teatrom - Ruskim državnim akademskim dramskim pozorištem iz Jaroslavlja, započete 2015. godine.

Napisana pre više od 40 godina, ona ostaje aktuelna i u drugoj deceniji 21. veka.
O PREDSTAVI

Prošle zime je potpisan novi protokol o saradnji koji podrazumeva ne samo razmenu predstava, već i umetnika, pa je tako istaknuti pozorišni stvaralac, glumac i reditelj, član ansambla Volkov teatra, Valerij Kirilov gost naše Kuće. Njegova inscenacija savremenog klasika ruske književnosti Valentina Rasputina svakako je osveženje za beogradsku publiku, a tema je svima bliska.

Otuđenje je prokletstvo savremenog doba. Ljudi iz iste porodice, iz istog “gnezda” ne mogu da nađu zajedničku temu za razgovor... Oni dolaze u rodnu kuću da sahrane majku (koja je, zapravo, na samrti), ali ona se odjednom oseća bolje: budi se, prepoznaje ih, traži kašu da jede. Majka je “oživela” zato što su se deca ponovo oko nje okupila. Ali užas je u tome što svako od njih ima svoje poslove i ne može da se oslobodi podsvesnog pitanja: kada će majka da umre! Jer, prolazi vreme, a oni bi već trebalo da se vrate svojim svakodnevnim obavezama.


O DELU

Još u sovjetsko vreme, počev od sedamdesetih godina, dela Valentina Rasputina, predstavnika posleratnog pravca sovjetske književnosti tzv ruralne proze, postala su ogledalo duhovnosti njegovih savremenika. Karijere, uspeh, veze, položaj u društvu, tvrdi Rasputin, ne mogu da budu određujući, ako je čovek izgubio nit pokolenja, ako je zaboravio svoje korene – a to je lajt motiv njegovog opusa. Oni su naznačeni upravo u ključnom delu “Poslednji rok”, objavljenom 1970. Setno senčenje likova sa sela, porodica rasturenih brzinom savremenog života potcrtano je neobičnim, gorkim humorom, ali i slovenskim, magijskim momentima. Kada se tome doda i društveno-politička kritika uniformne urbanizacije i modernizacije, dobija se začudan spoj kakav u književnosti retko srećemo.

Valentinu Rasputinu je pošlo za rukom da pretvori, čini se beznačajan fragment iz života sibirske provincije gde parobrod dolazi jednom u tri dana, u priču punu dramatike o životu i smrti, o ljubavi i ravnodušnosti, o duhovnosti i jednom od najviših osećanja – zahvalnosti. Napisana pre više od 40 godina, ona ostaje aktuelna i u drugoj deceniji 21. veka. Kako govori sam pisac, to je skoro istorija njegove porodice, pošto je glavnu junakinju osmislio prema svojoj baki.

Valentin Rasputin je jednom nazvao "Poslednji rok" glavnim svojim delom. Više puta je dramatizovan i igran na scenama širom Rusije.


O PISCU

Valentin Rasputin (1937-2015), rodom iz sibirskog sela Atalanta u Ust-Udinskom rejonu Irkutske oblasti, jedan je od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca i karakterističan predstavnik pravca ruralna proza. Autor je, između ostalih, romana: „Časovi francuskog‟, „Poslednji čas‟, „Živi i pamti‟, „Kći Ivanova, mati Ivanova‟, „Šta da kažem vrani‟, a “Oproštaj sa Matjorom” (1979) se uzima kao epitom ovog pravca u sovjetskoj književnosti. Počev od “Poslednjeg roka”, sve što je izašlo iz Rasputinovog pera postajalo je ne prosto činjenica iz književnog života, već događaj javnog života, smatra ugledni, ruski kritičar Lav Aninski.

“Seoska proza je moj jezik, moja tema. U njoj se ne može falširati”, objašnjavao je Rasputin. On poznaje narodni karakter ne tako kako je uobičajeno u tradicionalnoj sovjetskoj klasici. Njegovi junaci satkani su od najupečatljivijih crta nacionalnog karaktera – mudrog, slobodoljubivog, čas buntovnog, čas suzdržanog i uvek vrlo stamenog. Pisao je o ravnodušnosti, nestanku normalnih porodičnih odnosa, ljubavi i tolerancije, o potrebi za povratku korenima i istinskim vrednostima morala i duhovnosti.

“Poslednji rok”, kao i druga prozna dela Rasputina, prevedeni su na desetine stranih jezika, uključujući engleski, španski, nemački, francuski, italijanski, pa srpski... Rasputin je dobitnik najznačajnijih nacionalnih priznanja, uključujući Lenjinov orden i Nagrade “Solženjicin”.


REČ REDITELjA

Uporedio bih “Poslednji rok” sa Markesovim “Sto godina samoće”. Rasputin je u jedno vreme bio proskribovan kao “seoski” pisac, a zaboravlja se da se i radnja Markesovog romana dešava u malom mestu Makondu... Ipak, niko zbog toga o Markesu ne govori kao o seoskom piscu. Kod obojice, jedna od najvažnijih tema je porodica i pitanje u kom trenutku ona počinje da se ruši, da se cepaju bliske veze.

Ovo je priča kako mi u nekom trenutku izneveravamo sopstvenu prirodu, nebitno da li u gradu ili selu. A to se dešava kada “izdajemo” sopstvene roditelje. Proces samouništenja počinje kad ih se odričemo i kad ih zaboravljamo. Za mene lično, bitnije je što sam sin svoje majke nego sin bilo koje države.

Režiram ono što znam. I sam sam odrastao na selu, u ženskom okruženju: odgajile su me mama, baka i kuma. Tako da je lik seoske žene koja sve može da nosi na ramenima jedna od najdražih pojava u mom životu. U šta jedan čovek treba da veruje? Svako od nas ima detinjstvo koje ne može da promeni, to je stalna veličina. I kad osluškujemo sopstveni početak, branimo se od nejasnih simbola i sumnjivih vrednosti, zaštićeni smo od rizika da sami sebe izneverimo i izdamo. Svaki čovek pravoslavne duše ta razmišljanja shvata i prihvata. Dakle, "Poslednji rok" je apsolutno univerzalna priča u tom smislu i biće Srbima bliska ništa manje nego Rusima.

Valerij Kirilov


O REDITELjU

Valerij Kirilov (1965) rođen je u selu Svetloje Ozero, a završio je Jaroslavski državni pozorišni insitut 1989. i Višu školu scenskih umetnika RATI (Državni institut pozorišne umetnosti) 2001. godine. Od 1989. radi u stalnom ansamblu Ruskog državnog akademskog dramskog pozorišta “Fjodor Volkov” u Jaroslavlju. Ostvario je preko 45 uloga, a uspešno se bavi i režijom. Od 1990. do 2005. predavao je glumu na Jaroslavskom državnom pozorišnom insitutu, takođe je 2001-2005. umetnički rukovodio klasom budućih članova ansambla Volkov teatra. Vodio je radionice za profesionalne glumce u SAD-u i Brazilu.

Počasno zvanje "Zaslužni umetnik Ruske Federacije" je stekao 2000. godine, a 2014. godine je postao "Narodni umetnik Ruske Federacije", što je najviše glumačko priznanje u Rusiji.
Član je Saveza pozorišnih umetnika Rusije od 1994.

LICA

Starica Ana / Mironiha
Danica Ristovski / Jadranka Selec

Mihail
Andrej Šepetkovski

Nadežda
Milena Pavlović Čučilović

Varvara
Sandra Bugarski

Ljusja
Milica Milša

Ninka
Tamara Aleksić

Ilija
Jovo Maksić

Stepan Harčevnikov
Boris Komnenić

Tatjana
Nada Macanković

Muzičar
Ljubomir Ćustić



Pogledaj i:

bdp

,

poslednji rok

 
 
 
Za Vašu pažnju
 
Hipnoza jedne ljubavi
Svake godine u Srbiji nestane jedan manji grad od četrdeset do pedeset hiljada stanovnika. ...
 

NAGRADNA IGRA

Sve što treba da uradite je da nam pošaljete mail na: redakcija@kudazavikend.com Najbržih dvoje dobijaju po DVE ulaznice. U mailu navesti: Ime, Prezime, mesto i broj telef...

SRODNE TEME

Poslednji rok

Karijere, uspeh, veze, položaj u društvu ne mogu da budu određujući, ako je čovek izgubio nit pokolenja, ako je zaboravi...

Poslednji vladar vetrova

Vazduh, Voda, Zemlja, Vatra. Četiri nacije koje je povezivala sudbina, pre nego što je narod Vatre pokrenuo brutalan rat pr...

Poslednji vladar vetrova u USA

Jednoga dana, mladi vladar vode Katara (NIKOLA PELC), otkriće mladog dečaka po imenu Ang (NOA RINGER), dok s bratom Sokom (...